Treba da spakujem detetu u pernicu uplatnicu za knjige, moram konačno da očistim sobu od stare odeće koja je spakovana u kese, a šta bih za ručak?! Nemam pojma, ništa mi se ne jede, pitaću njih dvojicu. Da ne preskočimo doručak, mogu one kiflice da zamesim na brzaka, taman imam još malo sira.

Razmišljam, dok se teturam do šporeta da pristavim kafu. Što rekao moj profesor sa faksa, "dok ne popijem kafu ne mogu da fukcionišem", a ti trenuci mi ujedno služe da se saberem i prisetim šta moram da uradim tog dana. Pošto radim uvek popodne, imam vremena da spremim i ručak, a uvek razmišljam i o večeri. Dete, srećom, nije zahtevno, u 80 odsto slučajeva to su slatke palačinke, a jača polovina mora da se snalazi, pa ga pošaljem do frižidera.

PIJEM KAFU SAMA DA SABEREM MISLI

Dok ja tako prebiram obaveze po glavi, desi se i da počnem da pričam sama sa sobom. Popila sam kafu natenane, sama sa svojim mislima, onda budim usnule lepote, donoseći im kafu i čaj, pa ih budim k'o što u seriji "Vruć vetar" bude Šurdu, s mirisnom tekućinom pod nosevima. Dok je još u krevetu, pokušavam od deteta da saznam šta treba da završavamo za domaći, na šta on kaže:

- Ništa, samo da (pa krene nabrajanje) vežbam čitanje, množenje - odgovara čilo.

Uzimam sveske i knjige da proverim, pa vidim da mora ponovo da prepisuje tekstić iz srpskog jezika.

- Pa ti reče nemaš ništa, bar za pisanje - kažem i otvaram svesku na strani gde je napomena učiteljice.

- Jao, zaboravio sam, ma to ću brzo, ti ćeš da mi diktiraš, časkom ćemo to - kaže sav ozaren na moje frktanje.

KO NAMEŠTA KREVET

Kad su se svi "ispilili" elegantno se premeste na udobniju poziciju, jer ko bi drugi nego mama nameštao krevet, "'ajde, 'ajde šta ti fali!", "ja sam još mali" klibere se obojica izgovarajući se. Pošto jača polovina radi posao na kom stoji 8 sati, često i bez pauze, onda se podrazumeva da ja moram i u prodavnicu, "'ajde, 'ajde, šta ti radiš, sediš na poslu, noge upadaju u onaj mekani tepih...". Da, "ja sam moje noge našla na putu", što bi rekla moja baba.

- Šta ćete za ručak? - pitam, nadajući se da neću morati da razbijam glavu jelima koja nismo jeli tako skoro.

- Ma, otkud znam, sad me pitaš! - kaže jedan mrzovoljno.

- Lazanju - ispaljuje drugi, pošto od skoro priča da voli sve italijansko da jede.

- Možeš da dobiješ eventualno špagete!

Onda se pola sata ja i moj sin ubeđujemo da je vreme da sedne i započne pisanje. Ma ima vremena, vidi koliko je tek sati, što paničiš, smatra on, dok ja cupkam i čekam da otvori svesku. Ovde na sredini naslov, odmakni malo, uvuci pasus i piši lepo, ne žuri, mantram mu dok stojim pored njega i čim se odmaknem "proguta" neku reč. Ne valja, ponovo, šta piše ovde, čoveče, obriši lepo da se ništa ne vidi i oduvaj te "slince" od gumice sa papira, kako moćeš da pišeš preko toga! Kao da pričam zidovima! U ovakvim trenucima pomislim "šta bih dala za jednu urednu devojčicu"!?

NEMAM VREMENA ZA SVAĐU

Za to vreme, tata je tu negde, brlja po telefonu, čita vesti, s podignutim nogama. Nemam vremena sad da se svađam, kasnije... Sve što nije urgentno, mora kasnije...

Onda kao pokvarena ploča, za doručkom, jedi - jedem, žvaći, ne čuvaj zalogaj u ustima, žvaćem, tvrdi on i nastavlja da zalogaj "čuva" u ustima. Kad se doručak "slegne", obavezna je voćka:

- A, neću pomorandžu, kisele su! Hoću bananu!

- Može banana, ali mora i pomorandža! - i tu napravim strog izraz lica da vidi da sam ozbiljna. Oko svega možemo da se dogovaramo, ali s voćem nema zezanja, mora da se jede.

- Što ti mene teraš da jedem toliko voća?

- Zato što ne jedeš sveže povrće!

IMAM I JA DUŠU

A onda kreće da se igra, uzima kockice, seda na pod i počinje da puca, sudara se i stvara sukobljene strane. Moram malo da ga pustim, iako može i pametnije da utroši to vreme. A kad ćemo da ponovimo množenje? Koliko je 7 puta 8? Čekaj, nisam se koncentrisao, ne mogu tako odjednom...

Dok suprug kuva drugu kafu, pitam ga da napravim smešu za palačinke, a on da ispeče uveče. A, ne mogu, bolje ti! Pa ti reče nedavno da ih pečeš bolje od mene? Pečem, pečem, al' ne mogu da stojim pored šporeta!

- Gde mi je ona crvena majica? - pita me i ne tražeći. - Ne znam, zaviri u korpu za veš, orman, najverovatnije si je negde samo bacio, pogledaj u sobi.

E, pa imam i ja dušu, skuvam nes, sednem i zagledam se u dete koje se igra i dalje. Imam nekoliko minuta odmora, pa da spremim odeću za školu. Brišem patike, uvek umazane blatom, ti spremi ranac, evo ti užina... Ijao, izgoreše mi palačinke!

malisaveti

Komentari

Pratite nas na FB!

Lajkujte Recepte od A do Š!
X Zatvori